Aleksandra Stevanović Aleksić: Deca koja odrastaju sa životinjama postaju dobri ljudi!
 

Zahvaljujući svojim roditeljima koji smatraju da dete treba da raste u skladu sa prirodom i bude deo nje, mala Evanđelina Aleksić raste u divno, nežno biće, puno ljubavi. Evanđelina već sada voli i poštuje svaki oblik života i zato smo sa njenom mamom Aleksandrom razgovarali o važnosti odrastanja sa životinjama i prirodom.

 

U Vašoj priči koju ste poslali uz Evanđelininu fotografiju,  napisali ste da “dete treba sa raste u skladu sa prirodom, da bude deo nje a ne da je se plaši”. Imate li neki savet za roditelje – kako da ovo postignu?

 

Oduvek sam volela životinje i one su nekako uvek bile moja prva ljubav (zbog toga su i one najčešći motivi na mojim slikama), pa sam želela da tu ljubav prenesem i na svoju ćerku. Deca ne umeju da mrze, oni po rođenju umeju da zavole svako biće. I svaka sledeća emocija je naučena primerom.

 

Naravno da je svako dete različito, ali ja mogu samo da pričam iz svog ličnog iskustva, tj. o tome kakav odnos moje dete ima sa prirodom i da primerom možda podstaknem i druge da urade isto. Kada sam rekla da treba da rastu u skladu sa prirodom, mislila sam na što češći kontakt sa životinjama – kako pravim, tako i plišanim igračkama, knjigama, radionicama, filmovima, crtaćima (ukoliko roditelji nisu u mogućnosti da detetu uživo prikažu životinju). Bitno je objasniti deci kako svaka životinja isto kao i oni ima porodicu, gde žive, itd.

 

I kroz neki njima jednostavan pristup da im objasnimo da nismo sami na ovoj planeti, već da tu planetu delimo sa još nekim . Da kuca i maca nisu samo av-av i mau-mau, već su to bića koja isto tako imaju osećanja, i da treba da pazimo na njih, da im pomognemo ako možemo i ukoliko im treba pomoć… Da im ne rušimo kućice (gnezda, mravinjake…) jer će onda biti tužni, neće imati gde da žive, a naporno su radili.

 

Tako ćemo navesti dete da uvek razmisli o posledicama i kako bi se ono osećalo da njemu neko uradi ono što je ono uradilo životinji. Konstantno treba pričati sa decom, bez obzira na uzrast, što ranije to bolje. Neko mi je rekao da deca počinju da razumeju stvari tek od četvrte, pete godine života. Smatram da to nije tačno i ako čekate da dete napuni pet godina da biste krenuli da mu objašnjavate neke stvari, onda je prekasno. Dete je do tada već steklo određeni ritam života, postalo već formirana ličnost i steklo navike, koje se kasnije sve teže ispravljaju.

 

Takođe, decu ne treba čuvati pod staklenim zvonom, već ih pustiti i da se isprljaju, pocepaju pantalone, umažu se u blatu. Pustite dete da pipne glistu, puža… sve je to deo odrastanja koje će on kasnije najviše pamtiti. Ujedno će biti i zdravije jer stiče imunitet….

 

Takođe ste naveli da “dete treba da nauči da poštuje svaki oblik života, čak i onaj najmanji”. Na koji način možemo razviti poštovanje prema svim živim bićima kod naših mališana?

 

Dete uči na primerima… Detetu treba objasniti da poštuje svaki oblik života, jer takođe svaki od njih ima svrhu. Da nije pčela onda ne bi imao ko da pravi med i onda mi ne bismo imali hranu, da nije bubamara, onda bi druge bubice pojele cveće i ne bismo imali lepo cveće u bašti… Kod dece treba razviti osećaj za uzročno-posledični efekat i svrhu svakog bića. Takođe, nikada ne smemo ohrabrivati dete da nanese bol drugom detetu ili životinji, već treba da mu objasnimo da to nije dobro. Sve polazi iz kuće i od roditelja i to znači da prvo treba da krenemo od sebe, od toga kakav je naš stav prema prirodi, pa tek onda da očekujemo da dete uradi isto, i da ima svest o prirodi i životinjama. Ukoliko dete vidi da je roditelj šutnuo psa na ulici ili ga gađao kamenom, njemu ta slika ostaje urezana kao nešto dobro i nešto što bi i ono trebalo da uradi, da bi bilo “veliko” kao mama ili tata…

 

 

Zašto je važno da svako dete provodi vreme sa životinjama? Da li prisustvo životinja podstiče saosećajnost, odgovornost, radost i neka druga lepa osećanja?

 

Jako je bitno da dete provodi vreme sa životinjama, jer na taj način ne samo da će biti zdravije, već će razviti osećaj za brigu o nekome, biće svesnije, odgovornije, neće biti sebično. Ljubimci su pogotovo idealni za porodice sa jednim detetom, i ukoliko očekuju ili planiraju drugo dete. Prvo dete će već imati samosvest o tome da treba brinuti o nekom ko je manji od njega, i samim tim će celoj porodici lakše pasti taj prelazni period navikavanja.

 

Šta biste poručili roditeljima koji imaju dilemu oko toga da li da nabave svom detetu prvog kućnog ljubimca ili ne?

 

Apsolutno bih preporučila da roditelji nabave detetu ljubimca, bez ikakvog razmišljanja. Ukoliko dete samo traži, još bolje. Sigurna sam da neće zažaliti, ulepšaće im život, i imaće puno dogodovština kojima će se smejati kroz neku godinu, a svom detu će obezbediti iskrenog prijatelja skoro za ceo život.

 

Najbolje bi bilo kada bi umesto kupovine, zajedno otišli do obližnjeg azila i udomili životinju, jer samim tim ne čine samo dobro delo, već uče dete jednu jako bitnu životnu lekciju. Deca koja odrastaju sa životinjama odrastaju u dobre ljude. Dok ne odrastu, na nama je da ih naučimo kako da budu dobri ljudi.